ДОБРО ДОШЛИ НА ИНТЕРНЕТ СТРАНИЦУ ВОЈНИХ БЕСКУЋНИКА СРБИЈЕ.
Формирани смо 1998. године као ”Удружење војних пензионера СРЈ из отцепљених република без стана”. Удружење је настало као одговор на незаинтересованост институција државе – посебно Министарства одбране и дискриминацију у остваривању наших стечених права.
Када је почело растурање бивше СФРЈ затекли смо се на територијама Словеније, Хрватске, Македоније, Босне и Херцеговине и Косова и Метохије.У задатак нам је пао најтежи удео у целом том кошмару – да спасемо око 40.000 војника и питомаца који су пореклом са територије Србије и Црне Горе, а нашли су се у вихору ратних дешавања.
Да би се успешно извршио овај задатак и вратили ови млади људи живи и здрави својим родитељима, требало је учинити надчовечанске напоре,
• практично се одрећи породица (како нас не би ометала у извршењу овог изузетно сложеног задатка) и препустити их онима који су нас прогласили окупаторима и на овај начин их довели у најтежи могући положај.
• одрећи се сопствене покретне и непокретне имовине коју смо до тада стекли – ово је наређено у циљу извршења постављеног задатка.
Овај задатак представљао је тада највећи државни задатак и од њега је у доброј мери зависила политичка ситуација у Србији и Црној Гори (СРЈ).
Ови војни бескућници су захваљујући датој заклетви Народу, високом чашћу војника, умећем и личном храброшћу, часно извршили овако сложен задатак– вратили око 40.000 младих живота и допремили огромна материјална средства Војсци Србије (СРЈ).
Истовремено, наше породице су се сналазиле и са тешком муком пробијале до Србије очекујући да им стигну главе породица – ако икад стигну. Данима су обијале прагове Министарства одбране тражећи некакав смештај над главом.
Министарство одбране сможе снаге и удели им некакве просторије:
у касарнама,
напуштеним амбулантама,
Домовима Војске,
пословним просторијама,
перионицама,
сушионицама,
приколицама,
војним затворима,
коњушницама,
наводним војним хотелима
и другим објектима, или су као подстанари у изнајмљеним сутеренима.
Како тада, тако и сада – пуних 28 година!
Међутим, на основу рада ”Удружења војних пензионера СРЈ из отцепљених република без стана” и постигнутих резултата дошло се до сазнања и потребе за проширењем Удружења на читаву Републику Србију. Из ових разлога 2004. године ово Удружење је променило име у ”Удружење војних бескућника Београд”, као адекватнији назив за наше страдалнике. У 2006. години Удружење се реорганизује у ”Удружење војних бескућника Србије” и њему се придружује Удружење војних бескућника Крагујевац –централна Србија, а касније се укључује и Удружење војних бескућника Новог Сада – Војводина и на крају организација Крушевца.
На овај начин створили смо једно репрезентативно Удружење које је могло и може да одговори на све изазове у времену које је иза нас, а и у надолазећем периоду, све док постојимо.
Како смо извршавали војничке задатке у наметнутој нам борби 1991. – 1999. године (када смо све што смо имали изгубили – а поједини и чланове породице), тако смо одласком у пензију наставили да се боримо за људска права која нам и по правди земаљској и божијим законима припадају, што је основ за људски живот – опстанак, а људски закони и прописи морају ово да обезбеде, што на жалост не долази до изражаја у нашем случају.
Све што смо учинили за наш Народ, за своју земљу, сматрали смо и сматрамо да је то била наша дужност и обавеза и да смо је ми, сада војни бескућници, војнички часно извршили, што се тада и очекивало од нас припадника Оружаних снага.
Пред нас је постгављен најтежи ”државни задатак”, да обезбедими и осигурамо живот свим грађанима на територијама захваћених ратом, а посебно спашавање око 40.000 војника и питомаца на одслужењу војног рока и у Војним школама и Академијама који су се затекли на ратном подручју.
Спашавали смо младост Србије, а своје породице смо ставили у други “план” приоритета и оставили их у ”планини пуној вукова”. Да ништа друго нисмо учинили за ову земљу, за ово дело требали смо добити највеће људско признање.
Мимо свих очекивања, добили смо оцену, поштовани пријатељи, да смо највећи кривци за распад Југославије и да ми једини због тога треба да испаштамо, што нам се на жалост и дешава, ево пуних 28 година.
Када смо извршили задатак – ‘‘државни задатак број један’‘, одлуком Државе смо са јединицама предислоцирани на територију Србије и спојили се са породицама.
Када је требало да Држава – Министарство одбране изврши дуг према нама који смо све изгубили а поједини и чланове породице, једном речју доживели прави погром ретко виђен на овим просторима, тада су настали наши нерешиви проблеми!
Они проблеми и патње са којима смо се сусретали у току извођенја борбенисх задатака у ратом захваћеној земљи сада нам се чине као “дечија игра” у односу на борбу коју водимо са “државним чиновницима” већ пуних 28 година.
vojnibeskucnici.wordpress.com 